BANATSKO ARANĐELOVO
Cenjeni sugrađani,
Portal Banatsko Aranđelovo - je idealno mesto za Vaše online druženje, sa
banatskoaranđelovčanima iz matice i rasejanja. Pridružite nam se, i oplemanite
ovaj virtuelni kutak svojim tekstovima i fotografijama. Drugim rečima, popularišite
Banatsko Aranđelovo i ujedno se na jedan lep i kvalitetan način družite sa svojim
sugrđanima, razmenjujući korisne informacije, znanje,uspomene, dogodovštine i još mnogo toga...
Dakle, na vama samima je izbor dali ćete uzeti aktivnog učešća u radu našeg portala, ili pak ne.
Da bi ste pristupili ostalim sadržajima i aktivno učestvovali u diskusijama, morate
biti registrovani i ulogovani. Naravno, registracija je besplatna.
Svima koji nam se pridruže želim dobrodošlicu!

Cenjeni sugrađani, želimo vam ugodne trenutke i prijatnu zabavu, na portalu "BANATSKO ARANĐELOVO". Dobro nam došli!

Niste konektovani. Konektujte se i registrujte se

TEMA ZA RAZMIŠLJANJE

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole  Poruka [Strana 1 od 1]

1 TEMA ZA RAZMIŠLJANJE taj Sub 26 Sep 2009, 02:32

UREDNIČKI TIM

avatar
vašeg portala
vašeg portala


Oba moja roditelja su iz jednog sela u srcu Bačke. Tu su mi živeli i
umrli babe i dede. Tu su mi živeli i milioni tetaka, ujaka, stričeva,
braće i sestara od tetaka, ujaka, stričeva. Bile su dve velike porodice
sa puno dece. I puno dobrih komšija, sa puno dece i rodbine. Za vreme
raspusta smo se skupljali, i zimskih i letnjih. Kad se setim tih zima
sa puno snega !(Nisam čekala vezu za Travnik, nego za malo selo u
Bačkoj , “čak” iz Novog Sada). Bila su prela, sa puno ljudi, rodbine i
komšija. Sećam se mirisa vrućih pogačica sa čvarcima i tek iskokanih
kokica, za grickanje na prelu. I mirisa karanfilića iz kuvanog vina.
Čitava kuća je mirisala, i čekala drage goste, koji su odlazili kasno u
noć, prteći staze u tek napadalom snegu. Pevalo se da se sve orilo,
neko bi rastegao harmoniku i potegao za tamburom. Tako je malo bilo
potrebno da se svi zajedno osetimo srećnim, posebno mi deca. Taj duh
zajedništva se osetio i u dugim zimskim noćima kad nije bilo posla, pa
se dolazilo na “divan”. Leta su takođe imala svoje draži , ali i puno
poslova i u kući i na njivama. Radilo se puno i kod sebe , ali i na
mobama, kod komšija.
Sećam se velikih zajedničkih ručkova, posle
vršidbe, u hladovini stare kruške ječmenke, napred u avliji kod moje
babe. Baba kuva masan-paprikaš pod kotlankom, jedna komšinica pravi
krofne, druga postavlja stolove za toliku čeljad. A kako je koje voće
pristizalo , tako su se ostavljali kompoti. Svi zajedno, malo kod
jednih , pa kod drugih. Jedni peru dunst-flaše, drugi trebe voće od
peteljki i koštica.
Tako je bilo mnogo lakše i veselije , u društvu.
Pa branje višanja, grožđa, sve su to bili događaji , koji su okupljali
ljude koji su pomagali jedni drugima i živeli jedni sa drugima. U selu
je bio jedan berber , i kod njega se šišalo i staro i mlado. Ko dođe od
njega, donosi novosti. Kad završi posao ,on , berber , zađe po selu do
starih i nemoćnih i popriča u predahu sa svakim od njih, pa i njima
prenese novosti. Sećam se jednog deda – Vase, taj je još u vojsci
naučio da šiša i kuva pa je to ponekad radio i po selu, a nije bilo ni
drugog posla koji se njemu oteo. Svima je nešto popravljao, podziđivao,
pomagao svima kako je i koliko mogao. Bio je prilično obrazovan , i
često dalazio kod moje babe na divan, ali i nama deci je uvek poklanjao
pažnju, i uvek nas nešto ispitivao, mene posebno. Jednom me pitao
misleći da će me uhvatiti u neznanju-koji je glavni grad Danske? Ja
kažem Kopenhagen. “Eh, Julka ovo dete je jako pametno, vidiš ti kako
zna kako se kaže. Neki kažu Kobnhavn!!! “Kakva je to sad moda , tako
prekrstiti glavni grad Danske!”-oduševljavao se , krsteći se. Sve su to
bili dobri , jednostavni ljudi.
Tada je bilo manje novaca, možda su
ljudi zato bili upućeniji jedni na druge. Ti si trebao komšiji, komšija
tebi. Od rođenja do smrti. Vrlo sam srećna što sam doživela te trenutke
u životu , kao dokaz kako je lepo, i kako se mnogo može uraditi u
jednoj maloj i složnoj zajednici, a ako se desi da nekad posumnjam u
to, mogu da odem na selo gde ću još uvek zateći po neko staro izborano
lice ljudi ,koji su me nekad čuvali, pokazivali tek ojagnjeno jagnje,
malo tele. Kad odem na seosko groblje, često prođem pored grobova sa
imenima poznatih. Ali ima ih još, tih starih ljudi, koji smanjenom
snagom još uvek prežu konje , i žena koje očas posla zakolju i urede
velikog petla .
Nekoliko desetina godina posle, retko ko danas
priprema kompote , pekmeze i radi ostale poslove koji su se zajedno i u
društvu uz pesmu radili najlepše. Sve se to može kupiti. I ja se
ponekad ponašam kao
raspekmeženi pekmez. Osvrćući se na moj
background, nikad ne bih pomislila da ću biti besna što neki
gros-market nema delivering na kućnu adresu, jer bože moj , nema se
vremena, ili što božemesačuvaj, u nekoj ribarnici ne čiste ribu.
To
, i još mnogo toga postaje skala po kojoj se kreću naše oslabele duše.
Nemoć, slabost , insuficijencija svega i svačega. U svakom slučaju mi
više ne zavisimo od naših najbližih komšija, a i drugih ljudi oko nas.
Kakav je i ko moj narod? Nedostaje nam osnovna solidarnost sa
najbližima, sa sirotinjom koja je očigledna na svakom koraku. Mi sedimo
u našim stanovima , sa svojim debelim dupetima, koja rastu zajedno sa
našim stomacima i prohtevima za još većom kvadraturom. Važno je ne biti
HAVE NOT!!! I ego-a nam onda rastu, gomilanja nepotrebnih stvari nam
rastu. Mi više nemamo potrebu jedni za drugima, i da bilo šta
zajednički uradimo u svojim životima. Šta mi ustvari radimo zajedno?
Kad se nađemo s prijateljima malo popričamo, jedemo, pijemo, slušamo
muziku, pogledamo neki film, …. Trošimo, konzumiramo,
trošimo,
konzumiramo….unedogled…A najprimarnija životna aktivnost je biti sam.
Kad se nađemo s nekim, ne možemo mu reći ništa novo, jer svi imamo
informacije iz istih monolitnih izvora.Istovremeno pokušavamo da
ispunimo želju za stvarnim zajedništvom, koja je u nama, a neiskušena,
pa još uvek smo ljudi, udružujući se u razne zajednice, kružoke, NGO,
pa evo i u ovu online zajednicu. Mi smo nezavisni od naših komšija, ali
smo zavisni od bezličnih institucija i nepoznatih, udaljenih gospodara.
Prave
zajednice su ustvari nezavisne po definiciji, a mi postajemo
usamljenici jedne neautentične civilizacije. Kad završimo posao mi
idemo da prošetamo po kvartu sa psom eventualno, i usput mislimo o
novom autu, koji ćemo kupiti na još jedan idiotski i lihvarski kredit.
Ili, da li da sačekam novu tehnološku generaciju raznoraznih aparata od
kojih će me mnogi zaglupiti još više. Moj M. se ubio za te stvari. On
ne zna više ni jedan broj telefona napamet. Kad prigovorim da se
isuviše oslanja na aparate , on kaže to je nepotrebno znanje , i samo
pritiska deda, Žika, Mika, Pera, kum…A, šta ćeš kad možda budeš morao
jednog trena da se osloniš na svoju memoriju i znanje ?…
Naša zemlja
je u totalnom sranju i haosu!(I to bi trebala da bude
zajednica).Komadaju je pred našim očima. Jel’ se možda promenilo nešto
na medijskom nebu Srbije posle 17 februara? Nije. Naravno, kad gazde
tako hoće. Nismo svi ludi. Pomenuta Absolut votka, Novi Meksiko,
Švedska, Kalifornija, kurac-palac, odmah bojkot, sranje….to je MOJE…a i
tvoje je MOJE…šta će tebi TVOJE…Ti više nemaš TVOJE, ni istoriju , ni
običaje, ni tradiciju, moraš da budeš tikva bez korena baš kao
ja…Smradovi!!!Smrdljivi!!!Pohlepni!!!
Kriminal na sve strane, s
matere božje pokrov odnesoše, a mi ćutimo i kupujemo, fashion selection
revije, pesme na sve strane…ne kažem da ne treba…ali aman-zaman,
pogledajte naše komšije Hrvate, kako se zajednički bore …ZERP…brale. Ne
, kod nas kažu , pa to su ovi paničari, nije sve tako crno, pa valjda
ima ko da misli o tome! Ima neko ko neće dati da ova zemlja ode u pizdu
materinu! Evo pogledajte, jel’ ima neko zabrinut izraz na licu…Nema…
Ide na fesnseleksn, da klabinguje, da igra, da bude viđen, a ide ko
luda Nasta, ne zna šta će mu sutra biti kuća. Na globalnom planu je tek
ludnica ,to sranje ne smem ni da započnem. Globalno otopljenje, ratovi,
kriminal, genocidi, seks trafiking, pedofilija i ostale
nastranosti…Kuda ide ovaj svet? Šta koga od nas boli što će se polovi
otopiti i poplaviti jednog dana pola sveta? Pa, valjda NAUČNICI (sic!)
misle o tome!!! Pa ko ih plaća?! Čast izuzecima, pa njih narko bosovi
kupe očas posla!! Svi smo ustvari postali $LAVE$ to the money!!!
Tako
se i ja uljuljkam, kažem pogledaj svog muža, sina, ostale, vodi računa
o porodici, ne možeš ništa da promeniš. Opusti se , idi kupi nešto. I
uradim to, kupim cipele, majicu….Koji će mi ? Trebaju mi po jedne za
svaku sezonu, pa kad se poderu kupi druge. Kao nekad. TV reklame,
kupuj, kupuj, radi , troši…paranoja. Postaje dosadno i zabrinjavajuće
.Opsednuti smo novcem, poslom, gubitkom posla. Sve se pravda gubitkom
posla. Znamo da će posao ići, ako neću ja , neko će drugi, ako me
odpuste doći će mlađa ili mašina. Tu ustvari počinje i svest da mi ne
trebamo ovom svetu, on je krenuo kud je krenuo.
Treba možda otići na
neko jednostavnije mesto. Recimo neki salaš, gde ćeš jesti voće i
povrće koje si sam uzgajio, ili na selo , pa otvoriti neki bircuz s
nekim meštaninom kojeg ljudi znaju, samo za taj šor je dovoljno, da
radiš tri četiri sata efektivno, ideš na pecanje, čitas, pišeš, družiš
se s ljudima, više ti ne treba, inače propadosmo.
A onda kad
uključimo TV, obaveste nas oni i ostale bete , iz pouzdanih izvora
bliskih vladi ,koji su želeli da ostanu anonimni, da će sve biti bolje,
da ćemo se svi zaposliti, i biti još BOGATIJI…pa makarone , šta
talasaš, bircuz i salaš neka te čekaju još koju godinu, neće pobeći.
Hej, Erasmo, Erasmo, jesi Roterdamski al’ i mi konja za trku imamo!!!
Kod:

Ovo je pokupljeno odnekud sa interneta.
Članak mi se dopao, i učinilo mi se da je izvrsna razbibriga i tema za
razmišljanje, za sve nas...
Izvor: http://makar-one.com/

Pogledaj profil korisnika http://banatskoarandjelovo.bestoforum.net

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh  Poruka [Strana 1 od 1]

Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu